Price iz smaragdne doline

Vesna nije bila kurva
Ona se samo lako zaljubljivala
A muskarci su bili lazljivi
Ona je volela
Sve je za ljubav davala
I svoje prelepo telo
Koje je bilo praznik
Za muske poglede
Zbog čega se nepotrebno
Dizala malogradjanska prasina
U predgradju velegrada.

I posle toliko godina
Ponekad izadjem iz ove ucmale stvarnosti
Odlutam tajno sivilom secanja
Kroz izmaglicu minulog vremena
Do onog drugog PERONA
Zeleznicke stanice
Sarajevo Novo
Da jos jednom čujem glas spikera
Da mi jos jednom usi zapara
Pistanje lokomotive
I skripa tockova
I da kroz zamagljenu proslost
Vidim mahanje Vesnine ruke
Koja me ispraca
Setnim pogledom
Iz koga svetlucaju suze
Koje se slivaju
Niz njen blagi osmeh
Nevesto pripremljen za ovu priliku
Cekajuci da se zauvek izgubim
U plavicastoj daljini
Pa da glasno zaplace.

Bauk

Prespavali smo u pintoresknom mestu Mapire na Orinoku...

Kako nisam naucio da spavam u chinchoru (viseca lezaljka), probudio sam se sa bolovima po citavom telu... (Nikada nisam mogao da shvatim kao Indijanci vode ljubav u chinchoru..Izgleda kao "operacija nemoguce")

Svitalo je...Nebo se crvenelo nad Bolivarom i Amazonijom...

Orinoko je, tamo dole, tekao brz i mocan, iako je bio kraj aprila, kada je voda ustvari najniza... U julu prakticno ne mogu ni obale da se vide - sve se pretvori u jedno more...

Ako jos niste znali, Orinoko je peta reka po velicini na svetu, ali ima najveci protok vode u sekundi i najvise vrsta riba od SVIH reka na zemljinoj kugli!

Spustili smo se sa voducem na reku...Povrsina vode je bila mutna, sa mnogo opasnih virova...

Tamo nas je cekala curiara, camac izdubljen u stablu drveta.

Bila je neverovatno uska i dugacka i odavala mi je utisak nesigurnosti...Jos kada je vodic rekao da se u Orinoku tesko spasu i najbolji plivaci zajedno sa pojasom za spasvanje, osetio sam se gore nego kada treba da udjem u avion...

Pravi sam se hrabar, a noge su mi klecale kada smo krenuli...Mali motor je brektao i nosio nas sve vise prema sredini gde talasi nisu mnogo zaostajali za morskim, a virovi bili sve veci i veci...

Pritegao sam pojas za spasavanje i sredjivao alat za pecanje, nastojeci da se sto manje mrdam.

Od alata sam poneo sto su mi savetovali: Veoma jak stap od 2,5 metra, najlon od 1 mm sa celicnim osiguracem i Rapala varalicu najvecu koja se mogla naci (18 cm) bele boje sa crvenom glavom.

U Srbiji nikad nisam koristio tako jak alat, cak ni kada sam isao na nocno pecanje somova..

Vozili smo se vise od jednog sata, sve dok nismo stigli na usce reke Caure u Orinoko..Obale su bile glinene, visoke, a na starim stablima od kojih su neka bila upala u bodu su se videli majmuni aujantadori i velike are papagaji koji su bez prestanka krestali.

Konacno smo stigli na mesto gde je vodic rekao da pocnemo da troliramo (vucemo varalicu na jedno 20 m iza camca u pokretu).

Prvih petnaestak minuta nije se nista desilo, kad tada odjednom...

Ucini mi se da se trokraka udica na varalici zakacila za dno...Camac je usled toga napravio mali polukrug...Najlon se zateze ....zzzzzzzz....jedva sam uspevao da zadrzim stap u rukama....Pocela je borba sa PAYROM, najkrvozednijom od svih slatkovodnih riba!

Vukla je stap do povrsine vode, zatezala debeli najlon skoro do pucanja, a onda se prikazala...Iskocila je jedno metar i po iznad vode, srebrna i mocna...

Zaboravio sam na bezbednost, adrenalin mi je udario i malo po malo sam je privlacio camcu..

Sve je trajalo jedno 15 minuta....kada je vec bila na dva metra od camca, vodic se podize, uze spremljenu veliku kuku i cim se pojavila blizu povrsine, vesto je zakaci i izvuce u camac...Bio sam fasciniran: imala je jedno 15 kg! Tada je Chucho dotukao jednim stapom, jer je vrlo opasno skidati je sa varalice dok je ziva...Mnogi su tako ostali bez prstiju...

Do podne smo upecali jos sest payara....Najmanja je imala 13 kg.

U povratku smo stali u jedno indijansko selo na obali gde se trguje sa ribom....Tamo smo porucili rucak...Vodic me je pitao da li zelim da probam nesto specijalno sto naravno nisam mogao da propustim...To je bila morska krava ili manati (vidi Google). Zivotinja koja je u izumiranju, ali je Indijanci i dalje besomucno love....

Probao sam i to...Nije mi se dopalo, meso ima strasno jak i cudan miris...

Tako je proslo moje prvo pecanje na Orinoku...

Ako vas zanima, sledeci put cu pisati o danu kada smo specijalno isli da pecamo pirane....