Da bi covek postao svetac kod hriscana, treba nesto veliko da ucini za VERU.
Da bi se postao svetac nije dovoljno samo voditi skroman nacin zivota.
Mnogi su bili askete, a nisu sveci.
Patrijarh je lider i administrator.
On vodi narod, a ne vodi narod njega.
Zato pokojni Gosp. Pavle ne moze biti svetac.
Feminizam je nesto POTPUNO PROTIVPRIRODNO!
Strano svakom razumu i normali!
Feminizam je religija okultnih, umno poremecenih osoba i nema nikakve veze sa naukom, sociologijom, a najmanje sa “pravima zena”.
Feminizam je upravo najvise stete naneo zenama.
Jer, feminizacijom i “emancipacijom” zena gubi muskarca, tera ga od sebe.
A time gubi i svoj smisao postojanja…
Zena koja se opire dominaciji muskarca nad sobom time iskazuje i glumi muske osobine, a jedan muskarac u braku ne treba dugog muskarca…
Zato takve zne ubrzo muskarcima postaju nezanimljive.
Mozda takve zene jedino lezbejkama mogu biti interesantne, parvim muskarcima sigurno ne.
Danasnji visok procenat impotencije je direktna posledica tog nakaznog i bolesnog vrednovanja stvari u savremenom svetu i popustanja muskaraca pred zenama i neprirodni i nakazi pokusaj zene da zauzme muskarcevo mesto.
Moze zena biti na visokom
polozaju, moze imati ekonomsku moc, moze biti cak i emancipovana, ali ce ipak
traziti “agresivnog” muskarca da je u krevetu
"Mnogi sociolozi predviđaju 'evoluciju' monogamije. Brak kao
institucija, kažu oni, mora biti transformiran da bi uopće preživio.
Pošto je monogamija nerazmrsivo vezana uz ograničavanje svih seksualnih
izražaja osim supružničkih, kažu oni, očigledno će monogamija biti ta
koja će trpjeti". (Ralph Epperson.NOVI SVJETSKI POREDAK, str.226. Sion,
Zagreb. 1997.)
"Čak i osnovna odredba obitelji gdje je muškarac suprug a žena supruga
i gdje su djeca - djeca, treba se izmijeniti, tako barem kažu
predstavnici Novog doba.
"Američko udruženje za kućnu ekonomiju definiralo je 1979.g. obitelj
kao: Dvije ili više osoba (znači može i dva muškarca ili dvije žene)
koje dijele zajednička sredstva i koje imaju odgovornost jedna prema
drugoj tijekom vremena". (Ralph Epperson. NSP. Str. 227 - 228. Sion.
Zagreb. 1997.)
Epperson piše, uglavnom o problemima u Sjedinjenim Državama. Međutim,
problem je svuda u svijetu dokle god dopire okupacija zapada - isti!
I to sve zlo dolazi iz istog centra. Razaranje kršćanske obitelji vrši se i kroz tzv. "zlostavljanje djece"!
"U Americi je ova histerija dovela do strahovitog miješanja vlasti u
privatne, obiteljske poslove, i to bez upozorenja, a vrlo često i sa
štetnim posljedicama za djecu.
Definicija "zlostavljane djece" napravila je kriminalca od gotovo
svakog roditelja u SAD-u. U studenom 1985. godine Nacionalni institut
za mentalno zdravlje tiskao je studiju po kojoj se žrtvama "nasilja nad
djecom" mogu smatrati ona djeca koja su "pljusnuta" ili "udarena",
"gurnuta, zgrabljena ili odgurnuta". Teško bi se mogao naći roditelj
koji ne "zlostavlja djecu".
Cilj svega ovoga potpuno je jasan. Pošto roditelji "zlostavljaju svoju
djecu", njihov odgoj treba prepustiti socijalnim radnicima.
Na ovaj način tradicionalna obitelj polako će odumrijeti.
A netko će biti zadovoljan.
Udžbenici počinju podučavati djecu da je obitelj ostatak prošlosti". (Ralph Epperson. NSP. Str.236. Sion, Zagreb. 1997.)
Traži se da društvo, tj. NJIHOVA država odgaja NAŠU djecu!
Isti postupak manipulacije ljudima i javnošću? Kao sa lažju
"zlostavljane djece" vrši se sa "zlostavljanim suprugama" koje bježe u
tzv. "Autonomnu žensku kuću?" (autonomnu OD ČEGA? Sama šefica te "kuće"
kaže da je utemeljena za "progonjene" žene od strane patrijarhalnog
sustava. Dakle to je otvorni feministički rasizam. ) Da bi se umovima
goya poručilo da je tradicionalna obitelj i brak, kao temelj te
obitelji - štetan. I da bi država to pitanje trebala "regulirati"!
Zato su u bračne probleme uključili - policiju!?
Država se nema pravo miješati u obitelj. Niti u brak. A ako je neka
supruga od strane svoga supruga pretučena, OD KUDA NEKOME UOPĆE IDEJA
da to rješava - policija!? Kao da je taj muž - narko diler ili pljačkaš
banke? Dakako, supruga ima pravo, legalnim putem, tužiti svoga muža, i
ako na sudu dobije parnicu, onda će joj biti plaćena odšteta. Inače,
unutarnje stvari u kući, nisu remećenje javnog reda i mira, niti
opasnost po ostale građane, pa što tu traži - policija?! Da nije
žalosno istinito, bilo bi nevjerojatno!
A žene, kroz feminističko bezumlje, same sebi rade zlo. Jer režu granu
na kojoj sjede. Zašto se u Francuskoj 40% muškaraca u najboljim
godinama za ženidbu - ne ženi? Zašto će, i do 50% muškaraca, uskoro u
zapadnom "naprednom" svijetu biti neoženjeno? Jer muškarac vidi da je
zakon PRISTRASNO na strani žene. I da se pokušava muškarca uništiti i
opljačkati. Zato brak propada. Jer tko će se ženiti - kad mu državni
aparat represije prijeti, ako se usudi imati ženu, koja ga svaki čas
može prijaviti policiji (čak i lažno svjedočeći) da bi mu otela imanje?
Zato zapad propada i - propast će! Jer žena nema višu svijest, i očito
je žena toliko nesposobna uvidjeti da radi u korist svoga krvnika,
neprijatelja (masona, iluminata i ostalih satanističkih sekti, uvučenih
u politiku) da ona uopće ne shvaća i ne povezuje posljedicu s uzrokom!
Zato je žena masonima i Židovima zahvalan medij za manipuliranje u ratu
protiv kršćanstva! Je li slučajno, baš ženu, Sotona čekao kod drveta
kušnje?? Ili je znao tko je lakši medij za obmanjivati?
Pogledajte tzv. "ženske časopise", to su takve bljuvotine, koje su
infantilne maštarije nedostojne odrasle osobe? ali ONE to 'piju' da je
za ne vjerovati! One misle, da im ti "stričeki" i "tete" koji pišu to
smeće od novina - žele dobro!? Nevjerojatno!?!!!
To pokazuje na kojem im je nivou svijest.
I što se više sloboda i prava daje takvom biću, nesposobnom razlučiti
stvarno od nestvarnog, laž od istine, ropstvo od slobode, to kaos u
svijetu biva sve veći! Jer sve pozitivne zakone i zakonodavstvo - u
cilju zaštite društva - stvorili su - muškarci! Kao što kaže i Otto
Weininger: da žena nema talenta za pravne nauke! Ma koliko ona učila
pravo i 'doktorirala' ga! Kao potvrda ove Weiningerove izjave, jest i
ovo totalno žensko neshvaćanje da se s njima manipulira.
Kakakovac je onize drvo koje uvek i jedino raste u senci ogromnih stabala u vlaznim tropskim dzunglama. Iz njegovog ploda se dobija seme koje se susi, a iz njega kakao od koga se prave – cokolade.
Spanci su u XIX veku donosili crnce iz Afrike da im rade na plantazama kakaoa, jer Indijanci domoroci nikada nisu hteli da rade za kolonizatore, uvek su im pruzali pasivan otpor.
Crnci su tada bili robovi i njihov zivot nista nije vredeo. Iako su cesto bili veoma inteligentni, nije im bilo dozvoljeno skolovanje ni putovanja sa farme od gazde.
Jedna od tih inteligentnih crnkinja je u malo slobodnog vremena koje je imala, vrsila ukrstanja raznih vrsta kakaoa i nakon vise godina selekcioniranja i mukotrpnog rada stvorila Portu kakaoa koja je bila superiorna nad svim poznatim sortama!
Kakao sa tih biljki bio je toliko kvalitetan da je na berza u Evropi dostizao 10 x visu cenu nego obicni kakao! Sluzio je samo da se dodaje obicnom kakaou i time jos vise oplemeni ukus cokolada.
Nakon burnih dogadjaja u Juznoj Americi i Evropi s pocetka 20.-og veka, malo po malo taj kakao se izgubio.
1995. je Poljoprivredni fakultet u Marakaju organizovao jednu strucnu ekspediciju u nadi da ce pronaci jos koju biljku toga kakaoa, ali na zalost, nisu u tome uspeli..
Plod kakaovca:
DA SE ZASLADITE:
Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се
може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ - изгуби ли
језик, земљу, душу? Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу
реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити
највећи и најтврђи град, него најмању и најнезнатнију реч свога језика.
Земље и државе не освајају се само мачевима, него и језицима. Знај да
те је туђинац онолико освојио и покорио, колико ти је речи поткрао и
својих натурио.
Народ који изгуби своје речи престаје бити народ. Постоји, чедо
моје, болест која напада језик као зараза тело. Памтим ја такве заразе језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима
једног народа с другим, тамо где се језик једног народа таре о језик
другог народа. Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити.
Два језика никад се помирити не могу. Два народа могу живети у највећем
миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два
језика сусретну и измешају, они су као две војске у битки на живот и
смрт. Док се год у тој борби чује и један и други језик, борба је
равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће
превладати. Најпосле се чује само један. Битка је завршена. После
изгубљеног језика нема народа. Знај, чедо моје, да та битка између
језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-две, као
рат међу народима, него век или два, а то је за језик исто тако мала
мера времена као за човека трен или два.
Зато је, чедо моје, боље изгубити све битке и ратове, него изгубити
језик. После изгубљене битке и изгубљених ратова остаје народ. После
изгубљеног језика нема народа. Језик је, чедо моје, тврђи од сваког
бедема. Кад ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај,
него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не
бој се.
Тамо где одзвања наша реч, где се још глагоља и где се још, као стари златник, обрће наша реч, знај, чедо моје, да је то још наша држава, без обзира ко у њој влада...
Цареви се смењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће тако освојен део земље и народ кад-тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу.
Stefan Nemanja
Powered by blog.rs
