Price iz smaragdne doline

 

Rio Orinoko

Rio Caura

Rio Caroni

 

Rio Negro

Obala Orinoka

Flora u pritokama Orinoka

Tropska dzungla

 

Prasuma

" border="0" />

Majmuni aujentadori

Divlje orhideje

 

Papagaji

" border="0" />

Ribice iz Rio Negro

 

 

 

 

   

 Nebitno da li nas je stvorio Bog ili evolucija, svi mi imamo nekakvo unapred odredjeno mesto u ovom svetu...

Muskarac je, po prirodi stvari, lovac koji donosi plen kuci, a zena ta koja cuva dom i decu.

Nije po prirodnim zakonima da zena lovi i donosi plen kuci, a muskarac radja cuva decu (iako i to moze da se desi u IZUZETNIM slucajevima, homoseksualci stalno experimentisu na tom planu) jer nismo tako STVORENI.

Postoje prirodne i mentalne razlike (iako to mnogi tvrdoglavo nece da razumeju. "Nema goreg slepca od onog koji NECE da vidi").

Da smo isti, bila bi nam recimo svima visina jednaka, svi bi imali menstruaciju ili radjali decu...

Zene bi bile cesto prvaci sveta u boksu ili sahu...Ili ISTE sa muskarcima u nauci, umetnosti, sportu...

A to nije tako...

Onda su neprijatelji Boga i prirode smislili TAKOZVANU emancipaciju zene...

Zena vise ne cuva dom...Muz joj vise nije autoritet ..Sada sterpi od SEFA (od sefovske grdnje, otkaza i sl.)

Jer, Boze moj, sada je NEZAVISNA...Od KOGA je nezavisna? Od muza, porodice, prirodnih obaveza, BRAKA..?

Cesto zene se vade na maltretiranje od strane "jaceg" pola..... Hej, to nema nikave veze sa emancipacijom.

Maltretiranje je jedno, a muzevljev autoritet (ili zenin) u braku je drugo. Ne mogu se mesati babe i zabe. Za maltretiranje zene bi trebalo da se brinu organi reda i zakoni, pisani i nepisani.

Svakodnevno maltretiranje i naredjivanje, slabije ili jace, na radnom mestu od strane predpostavljenih emancipovanima dodje kao nesto normalno, ali muz...neee....

Mislim da su emancipacijom zene ustvari mnogo izgubile...I porodica....

Samo za saku seksualnih sloboda sto se krije (verovatno) iza sve ove moderne ujdrume...

 

  

 

Vesna nije bila kurva
Ona se samo lako zaljubljivala
A muskarci su bili lazljivi
Ona je volela
Sve je za ljubav davala
I svoje prelepo telo
Koje je bilo praznik
Za muske poglede
Zbog čega se nepotrebno
Dizala malogradjanska prasina
U predgradju velegrada.

I posle toliko godina
Ponekad izadjem iz ove ucmale stvarnosti
Odlutam tajno sivilom secanja
Kroz izmaglicu minulog vremena
Do onog drugog PERONA
Zeleznicke stanice
Sarajevo Novo
Da jos jednom čujem glas spikera
Da mi jos jednom usi zapara
Pistanje lokomotive
I skripa tockova
I da kroz zamagljenu proslost
Vidim mahanje Vesnine ruke
Koja me ispraca
Setnim pogledom
Iz koga svetlucaju suze
Koje se slivaju
Niz njen blagi osmeh
Nevesto pripremljen za ovu priliku
Cekajuci da se zauvek izgubim
U plavicastoj daljini
Pa da glasno zaplace.

Bauk

 

  

Prespavali smo u pintoresknom mestu Mapire na Orinoku...

Kako nisam naucio da spavam u chinchoru (viseca lezaljka), probudio sam se sa bolovima po citavom telu... (Nikada nisam mogao da shvatim kao Indijanci vode ljubav u chinchoru..Izgleda kao "operacija nemoguce")

Svitalo je...Nebo se crvenelo nad Bolivarom i Amazonijom...

Orinoko je, tamo dole, tekao brz i mocan, iako je bio kraj aprila, kada je voda ustvari najniza... U julu prakticno ne mogu ni obale da se vide - sve se pretvori u jedno more...

Ako jos niste znali, Orinoko je peta reka po velicini na svetu, ali ima najveci protok vode u sekundi i najvise vrsta riba od SVIH reka na zemljinoj kugli!

Spustili smo se sa voducem na reku...Povrsina vode je bila mutna, sa mnogo opasnih virova...

Tamo nas je cekala curiara, camac izdubljen u stablu drveta.

Bila je neverovatno uska i dugacka i odavala mi je utisak nesigurnosti...Jos kada je vodic rekao da se u Orinoku tesko spasu i najbolji plivaci zajedno sa pojasom za spasvanje, osetio sam se gore nego kada treba da udjem u avion...

Pravi sam se hrabar, a noge su mi klecale kada smo krenuli...Mali motor je brektao i nosio nas sve vise prema sredini gde talasi nisu mnogo zaostajali za morskim, a virovi bili sve veci i veci...

Pritegao sam pojas za spasavanje i sredjivao alat za pecanje, nastojeci da se sto manje mrdam.

Od alata sam poneo sto su mi savetovali: Veoma jak stap od 2,5 metra, najlon od 1 mm sa celicnim osiguracem i Rapala varalicu najvecu koja se mogla naci (18 cm) bele boje sa crvenom glavom.

U Srbiji nikad nisam koristio tako jak alat, cak ni kada sam isao na nocno pecanje somova..

Vozili smo se vise od jednog sata, sve dok nismo stigli na usce reke Caure u Orinoko..Obale su bile glinene, visoke, a na starim stablima od kojih su neka bila upala u bodu su se videli majmuni aujantadori i velike are papagaji koji su bez prestanka krestali.

Konacno smo stigli na mesto gde je vodic rekao da pocnemo da troliramo (vucemo varalicu na jedno 20 m iza camca u pokretu).

Prvih petnaestak minuta nije se nista desilo, kad tada odjednom...

Ucini mi se da se trokraka udica na varalici zakacila za dno...Camac je usled toga napravio mali polukrug...Najlon se zateze ....zzzzzzzz....jedva sam uspevao da zadrzim stap u rukama....Pocela je borba sa PAYROM, najkrvozednijom od svih slatkovodnih riba!

Vukla je stap do povrsine vode, zatezala debeli najlon skoro do pucanja, a onda se prikazala...Iskocila je jedno metar i po iznad vode, srebrna i mocna...

Zaboravio sam na bezbednost, adrenalin mi je udario i malo po malo sam je privlacio camcu..

Sve je trajalo jedno 15 minuta....kada je vec bila na dva metra od camca, vodic se podize, uze spremljenu veliku kuku i cim se pojavila blizu povrsine, vesto je zakaci i izvuce u camac...Bio sam fasciniran: imala je jedno 15 kg! Tada je Chucho dotukao jednim stapom, jer je vrlo opasno skidati je sa varalice dok je ziva...Mnogi su tako ostali bez prstiju...

Do podne smo upecali jos sest payara....Najmanja je imala 13 kg.

U povratku smo stali u jedno indijansko selo na obali gde se trguje sa ribom....Tamo smo porucili rucak...Vodic me je pitao da li zelim da probam nesto specijalno sto naravno nisam mogao da propustim...To je bila morska krava ili manati (vidi Google). Zivotinja koja je u izumiranju, ali je Indijanci i dalje besomucno love....

Probao sam i to...Nije mi se dopalo, meso ima strasno jak i cudan miris...

Tako je proslo moje prvo pecanje na Orinoku...

Ako vas zanima, sledeci put cu pisati o danu kada smo specijalno isli da pecamo pirane....

 

 

 

Ko to jezdi tako pozno kroz noc i vetar taj?
To otac sa cedom svojim kroz pusti jaše kraj
Dok vije vihor besni i strašna sece stud,
On dete svoje grli, o toplu greje grud.

"Što sine skrivaš tako lice i pogled svoj?"
Bauka zar ne vidiš, oce, u noci toj?
Bauka, krunu onu i njegov dugi skut?
"To sine, nocne magle prelaze neba put..."


" O drago cedo, hodi i podji samnom ti!
Prekrasne igre mnoge zajedno cemo igrati,
Po obalama cvece šareno cemo brat'
Majka ce moja tebi zlaceno ruho dat."

O oce, zar ne cuješ šta zbori bauk taj,
Kako me tiho zove i mami u svoj kraj?
"Smiri se, cedo moje, to nije bio glas
Iz suhog lišca vetar pozdravlja šumom nas..."

"Hoceš li, slatko cedo, hoceš li kraju mom?
Tebe ce moje kceri paziti ljubavlju svom
One ce nocu igrat' lagani tanac svoj
I ljuljace te brižno i pevat' slatki poj"

O oce, zar ne vidiš otud u onaj mrak
Da baukove kceri rukom mi daju znak?
"Da cedo moje, vidim, al' tebe vara gled
To nocni vetar starih povija vrba red..."

"Ja volim cedo tebe i lice što ti sja,
Neceš li milom - silom odnecu tebe ja!"
O oèe, on me hvata, bauk me grabi sad,
Bauk mi, oce, evo zadade bol i jad!



Dubokom prožet jezom otac uspori gred
U narucju mu sinak od bola bled,
A kad je pred dom stig'o s mukom i jadom svim,
Mrtvo cedo bilo na grud'ma njegovim.

 

Gete

 

Cuvaj se zelje za osvetom!

 

To je tanjir sa losim ukusom, kao kada jedes vlazan karton pomesan sa nedokuvanim plavim patlidzanom..

 

Cuvaj se velikih planova kada ces i kako da se svetis, nabijenih mrznjom i ljutinom..

Cuvaj se jer sve ce ti se to sve vratiti.

 

Kada razmisljas kako da se nekome osvetis ko te je nekad povredio, razmisljaj ne dva, nego tri puta.

 

Jer, svaka osveta vise govori o tebi nego o onome kome se svetis…

 

To ti je isto kao stavljati agresivne komentare u jedan blog… Koga tada mozes  povrediti osim sebe licno, ostavljajuci trag jedne osobe porazene, frustrirane i tuzne…

 

Osveta ce te uciniti jos praznijim..Osveta je samo kozmetika nase sujete.

 

Ne sveti se ni njoj ni njemu. Nema razloga…Sve je prolazno u zivotu.

 

Ja sam se svetio i nikad se nakon toga nisam osecao dobro.

 

 

Probudio sam se danas kasno. Bilo je vec proslo devet, a trebao sam da obavim dosta poslova u gradu. Okupao sam se, obrijao, seo u auto i krenuo...

Veliki grad je vec uveliko poceo zivot, a na retko vedrom nebu Sunce je naprosto peklo...

"Verovatno ce po podne kisa kada Sunce toliko pece" pomislio sam u sebi...

U banci sam prilicno cekao u redu dok nisam uspeo da podignem nesto novca sa racuna da imam za vikend, a zatim sam otisao u supermerkado da kupim neke potrebstine za kucu...

Kada sam izasao, bilo je vec skoro podne...Sunce je i dalje nemilosrdno peklo...

Resio sam da svartim u mali peruanski restoran i narucim jedan njihov specijalitet od kuvanog krompira sa belim ljutim prelivom.

Popio sam pivo, pojeo u slast rucak i izasao iz restorana u nameri da krenem kod jedne prijateljice koju vec dugo nisam posetio.

Kada sam seo u kola primetio sam da vise nije suncano...

Ali, nije bilo ni oblacno...Nebo je bilo plavo, plavo... Sunce kao da nije tako bljestalo nego je bilo nekako presvuceno nekom belicastom izmaglicom.

Nisam mnogo obracao paznju na to, mislio sam da je to neka prirodna pojava koja ce brzo da prodje..

Medjutim, dok sam vozio slusao sam radio...Odjednom se muzika prekinu i spiker saopsti da se nesto dogadja na Suncu i da naucnici pazljivo prate promene...

Okrenuo sam na drugi kanal gde je bila muzika, nisam hteo da slusam naucna razglabanja...

Medjutim, i na tom kanalu uskoro pocese da govore da se nesto sa Suncem cudno desava...Primetio sam da vecina prolaznika gleda u nebo...

Obilazio sam stanice na radiju, ali prica je bla svuda ista: svi teleskopi su bili upereni ka nasoj najblizoj zvezdi kojaje davala zivot.

Kada sam cuo da su se politicari obratili naciji, negde u pola tri po podne, shvatio sm da je situacija ozbljna. Govorili su da treba da narod sacuva prisebnost i hladnokrvnost, da je sve to samo prolaznog karaktera, vise naucnika je davalo umiruyjuce izjave za narod...Da sve cine da situacija ne izmakne kontroli..

Postalo je tamnije, kao kada se sprema oluja iako oluje nigde nije bilo..

Resio sam da se vratim u stan...Gradska saobracajna guzva je postajala neopisiva...Svi su nekuda zurili...Policija nije uspevala da odrzi kontrolu..Stanice na radiju su se mesale, a uskoro sam video i vojsku na ulicama...

Svakog momenta je bivalo sve tamnije i tamnije iako je jedva proslo tri po podne, a bili su vrlo dugi dani..

Guzva postade takva da sam se morao zaustaviti. Trgovci su zatvarali radnje i kretali uzurbano kuci...Ljudi su vikali i dozivali se...Pocinjala je panika...

Izasao sam iz auta i krenuo kuci peske...Nisam stanovao daleko...

Ulicne svetiljke su se upalile....Neke zene su se drzale pod ruke i plakale. Jedno izgubljeno dete je trcalo i pokusavalo da udje u neku trgovinu koje su vec sve bile zatvorene.

Uskoro primetih nekoliko mladjih muskaraca kako iz jedne radnje vuku ves masine i frizidere...Neki su pokusavali da polupaju izlog na jednoj zlatari...Policije nigde nije bilo...Ni vojske....

Pogledah na sat...Tek je proslo cetiri...

Na nebu, umesto Sunca, ostao je samo jedan tamno crveni krug, slican Mesecu, samo tamniji od njega..

Ljudi su trcali izbezumljeno...Jedna grupa je klekla na sred ulice i molila se Bogu...

Gurao sam se i probijao prema mojoj zgradi...Ceo zivot mi je prolazio pred ocima...

U jednoj sporednoj ulici sam video mladu devojku kako u jednim vratima vodi ljubav sa nepoznatim, strijim prolaznikom...

Za divno cudo, ispod mog stana ima jedna mala radnja. Bila je jos otvorena! Utrcao sam i zatrazio flasu najboljeg viskija od 18 godina. Nisam platio, samo sam istrcao iz radnje...Gazda je nesto vikao za mnom, ali ga nisam slusao.

Drhtavim rukama sam otkljucao vrata stana i usao. Pogledao sam kroz prozor, a napolju je bio mrkli mrak.

Sunca vise nigde nije bilo, a bilo je tek oko pet sati, vreme kada su se juce ljudi pocinjali vracati sa plaze.

U tom momentu je nestalo struje. Bio je mrak bas kao u grobu.

Legao sam u krevet, pokrio se carsavom preko glave i otpio vise od pola flase viskija...

Poslednje cega se secam je to da je u sobi naglo postalo hladnije...

 

 

Dogodilo se to jos davne 1986. ili 1987. godine (sad se vise ni ne secam) u Brckom, negde na pola puta prema Gornjem Rahicu i Maoci, kod Fazanerije, jos tacnije na oglednim poljima Instituta za uljane kulture gde sam u to vreme radio kao mladi inzinjer..

Na ogledima je cele sezone radila jedna grupa od 20-ak zena iz Brke, Ulovica, Palanke i ostalih sela tog podrucja.

Uglavnom su sve to bile starije zene, sem Behije, jednog devojceta od jedno 16-17 godina...Iz Palanke, seoca pored glavnog puta prema Maochi..

Behija je bila lepa, tiha, poslusna, vredna, mila, dobra...Kao prelepi cvetic koji se otvara..

Njoj bi uvek davao najlakse poslove i obicno je donosila vodu ostalim radnicama kada bi ozednele.

Stalno, kada bi me pogledala, vragolato bi se nasmejala, a meni bi bilo nesto milo oko srca...A bio sam malte ne duplo stariji od nje...

Nisam smeo ni da pomislim na nesto vise, iako mi je pokadkad i takva misao sevnila kroz glavu, ali bih je snagom volje odmah odande izgonio..

Jednog letnjeg popodneva je nevreme doslo rano...Kada je pljusak poceo, sve zene su pobacale motike i pobegle u supu...

Samo smo Behija i ja jos ostali na toplom letnjem pljusku.
Odjednom, Behija me uhvati za ruku i rece: "Hajdemo, imam ja ovde jednu nenu.." i povuce me prema obliznjim kucama..

Udjosmo u jednu kucu, ona, mokra kao mis se pozdravi sa jednom punackom nenom u sirokim dimijama, predstavi i mene, a nena sva zbunjena rece: "Deco, jeste li vi za maslenjak? Evo, bas je gotov!"

Bio sam galdan, mokar, sramotno nezakopcane kosulje...

Posedasmo na zemlju i nena stavi ispred nas tepsiju sa pokajmacenim maslenjakom...

I tada poce da se odvija nesto sto nikada , ni pre, ni posle, nisam doziveo...

Jeli smo topli i ukusni maslenjak, a Behja me je u polutami sobe gledala pravo u oci...

Nije skretala pogled, nije treptala..Fiksirala me je..

I ja sam, kao hipnotisan, gledao u nju i glupavo zvakao pitu..

Sa crne kose joj se cedila voda po bledom licu...Netremice me je posmatrala...Mokra majica se pripijala uz devojacke grudi koje su se ritmicno podizale i spustale kako je disala..

Nena nam je nesto pricala, ali ja je vise nisam cuo..Video sam samo Behijine oci...Krupne, duboke, nezne...

U sobi kao da je postalo odjednom svetlije...
Bili smo vise od metra udaljeni jedno od drugog, a meni se cinilo da je medju nama nesto pocelo da iskri..Hiljade malih iskrica se stvarlo i pucketalo izmedju nas..

Ni sam ne znam kako sam pogadjao rukom u tepsiju da uzmem parce pite jer pogled sa njenih ociju nisam mogao da odvojim....

I nena je primetila da se sa nama nesto cudno dogadja, pa je izasle nekuda iz sobe..

Ne znam koliko je ova fantasticna iluzija trajala.

Odjednom,  negde u blizini puce grom i ona i ja se trgosmo......Iluzije odjednom nestade..

Kroz dusu mi toga casa, na momenat, pristruji neka cudna, crna slutnja..

Malo zatim udje nena u sobu noseci fidzane sa kafom..

Popismo lagano kafu i primetismo da je kisa prestala..

Zahvalismo se i pozdravismo sa domacicom..

Nikada bolji maslenjak nisam u zivotu pojeo..


Behija je sakupljala po polju pobacane motike i smejala se zvonkim smehom...

 Uzimao sam ih od nje i nosio u supu, a kolena su mi klecala..

 

Eeeeee......nikada to necu zaboraviti.....

       "SVUD BEJASE TAMA, SAMO DUH GOSPODNJI LEBDESE NAD BEZDANOM...

                      I GOSPOD RECE TADA: "NEKA BUDE SVETLO!"

                                                I BI SVETLO....."

                                                                            Stari zavet, Staranje sveta

***************


Godina 2012. U Americi konacno otkrivena vestacka inteligencija…Kompjuter koji je kadar da sam resava mnoge zadatke, da daje odgovor na mnoga pitanja..

U jednoj javnoj demonstarciji publika je imala pravo da postavlja svakakva pitanja, a kompjuter je uctivo i pametno odgovarao...

Jednoga dana prodje pored kompjutera neko dete i upita ga: “KO JE BOG?”. Sijalice na kompjuteru zazmickase, vestacka inteligencija se zamisli i posle nekog vremena zacu se metalizirani zenski glas sa trake: “Nema dovoljno podataka za odgovor na to pitanje!”

Proslo je jos par decenija..Kompjuter je toliko usavrsen da sada vise nije vestacka inteligencija, nego vestacki razum. Zna mnogo vise, gotovo da nema problema koji ne moze da resi.

Jedna studentkinja prodje i postavi pitanje isto kao onaj decak pre par decenia: “KO JE BOG?”
Kompjuter se ponovo zamisli, napregnu, sijalice zazmirise i zvonki glas zene sa trake se oglasi: “Nema dovoljno podataka za odgovor na to pitanje!”

Prosle su jos stotine godina….Stanovnistvo Zemlje se proredilo….Ali, kompjuter je rastao, jacao i bivao sve mudriji i snazniji. Na kraju je uspeo da se sam odrzava, bez pomoci coveka.

Prosle su hiljade godina…Na Zemlji vise nema ljudi…Ljudska vrste je u lancu evolucije iscezla za uvek….Ali, ostao je Kompjuter koji je sve tajne Zemlje resio, na sva pitanja odgovorio..

Proslo je pedeset miliona godina…U sudaru sa jednim ogromnim Asteroidom Zemlja se raspala…Ali, kompjuter je preziveo i spasao se. I poceo je svoje lutanje Svemirom...

Obilazio je sazvedja, galaksije, proucavao vanzemaljske civilizacije…Stigao je na sam rub Svemira i znao je sta ima iza njegovog kraja…

Stekao je tolika znanja da mu u Svemiru niko nije bio ravan…

Milioni i milioni zemaljskih godina su protekli…

Ali, Boga nigde nije nasao…..Poslednje pitanje je jos uvek bilo neresivo…


I tako jednom, dok besciljno i tromo lutase po prostoru bez vremena, mocan, sveznajuci i neunistiv - kompjuter se odjednom naglo zaustavi!



Sijalice koje se citavu jednu vecnost nisu palile, bledo zazmirise.

Zacu se istovremeno, sada vec jedva cujni sapat zene sa trake:

 “Podaci za odgovor na POSLEDNJE PITANJE – kompletni!”

Neko vreme zavlada potpuni tajac i mrak, a tada….

a tada miloni, milijarde munja sevnuse iz kompjutera pretvarajuci mrklu tminu u dan.... Rika milijardu gromova uzdrhta ucmalu galaksiju.....

a iznad svega toga se probi glas, mocni glas, koji dopre do najudaljenijih zabiti Kosmosa:

“NEKA BUDE SVETLO!”

***************************************************


Modifikovana prica Isaka Asimova "The Last Question".

Na istoku se nebo crvenelo...

Necujno sam prolazio kroz Boku, najkaljavije selo u Banatu koje je jos uvek spavalo dubokim snom..

Samo me je pored nene kapije mrzovoljno pozdravio neki rundov koji je ozbiljno shvatio svoju duznost cuvanja kuce i domacina...

Opterecen pecaroskim stapovima, samo sam pazio da mi koja crna macka ne pretrci put ili da me neki uraneli domacin ne pita kuda idem...Ako me to pita, odmah mogu da okrenem bicikl i vratim se kuci jer garantovano nece riba toga dana ni pipnuti...

Kada sam izasao iz sela i uputio se pored kubika starog Tamisa tamo u divljinu, pored kukuruza prema Surjanu, laknulo mi je malo..Dan je vec poceo da potiskuje pomrcinu i vrbe su se vec razlikovale od dudova i divljih visanja pored vode cija je povrsina bila tamna i mirna, kao posuta preradjenim uljem...Samo po negde bi se videli mehurici sa dna sto je znacilo da ipak riba radi i trazi ubrzano danasnji dorucak...Uz put me pozdravljaju takozvane ptice kreketuse kojih je uvek rit pun.

Nakon kilometar dva, videh jedno dobro mesto u rogozu, zaustavih tu bicikl, razmontirah moj pecaroski pribor i prvo namamcih - bacih skuvanu prekrupu da se ribe sakupe. Ribe imaju jako razvijeno culo mirisa i kada osete dobro skuvanu prekrupu, za cas se tu sjate. Zabacih dva stapa od 4 m na plovak, prpravih cuvarku za ribu, zapalih cigaretu inetremice posmatram plovak...Mirise jutro i ravnica...Odjednom, onaj desni se nakrivi, a zatim lagano potonu...

Dadoh kontru...Zakacilo se nesto lepo..Borna traje oko tridesetak sekundi...To je babuska, ona lepa zuta sto vise lici na sarana nego na belu ribu, gotovo pola kile...Inace, babuske u Evropi su gotovo sve zenke, muzjake su ostavile na Dalekom Istoku...

Onda krenuse jedna za drugom...Sve ko seetre bliznakinje...Za tili cas skoro napunih cuvarku...Ne osecam ni komarci da stipaju, ni ne piski mi se, a n i da puseim nemam kade. Sada pecam samo na jedan stap, ne mogu da postignem na dva...To je prava najezda..

Juro mirise...Svila sa mladih kukuruza....Nesto polozo plovak...Nije babuska, ona tako ne peca...Poznajem ja njih dobro..Znam ja ko tako peca...To je saran, sigurno poveci...Povukoh snazno...Poce borba od skoro 10 minuta...Zamaram ga da mi ne iskida najlon 0,30...Da se slucajno ne zavuce u rogoz, pa da moram da se kupam u nadi da cu ga mozda izvaditi...Na kraju smo oboje umorni...Ali, ja imam meredov...U meredovu je, vise nema sanse da mi utekne..Lep, divljak, skoro dve kile...Sad vec mogu kuci...

Voda se sva izbuckala dok sam se borio sa njim...Vise ne peca...Zakaci se jos po neka deverika, ona velika, zvana lopatara...Kada deverike krenu - meni je to znam da i ja treba da krenem kuci...Sklapam alat, zavezujem i vadim cuvarku...Puna je ribe samo prskaju i pracakaju se ...Jedno desetak kila, cenim...

Bacam preostali mamak i gliste u vodu...Kupim brizlivo papire i najlone i trpam u moju kesu. Na to uvek pazim da iza mene nista ne ostane. Jedino pikavce ne kupim...Oni ne zagadjuju sredinu.

Sunce vec veselo sija....Vracam se sav srecan kroz Boku..."Komsija, imal sta" pita sad vec pokojni Gedza Baca...

"Slabo komsija, slabo..!" odgovaram ja, a brk mi se smeska...

Ceo ljudski zivot se bazira na nekakvim mitovima i manipulacijama koje navodno primamo od nekih autoriteta i u koje TREBA da verujemo...

A koliko samo do toga nije istinito, smisljeno da nas skrene sa puta istine zbog ko zna cijih i kakvih interesa...?

U istoriji je najvise mitova...Neki kazu da je statistika, a ja kazem da je istorija - NAJLAZLJIVIJA nauka od svih nauka!

 I ne samo da je najlazljivija, vec je i najbolja uciteljica mrznje!

NIKO u istoriji ne govori istinu, svako govori iz svog interesa i iz svog ugla vidjenja...Prava rosomonijada...Narod je to naslutio pa kaze da (pobednici uvek pisu istoriju)..Jeste to tako, ali je usko...Mnogo vise interesa pise istoriju....

I nesretna nauka je puna mitova...Mi verujemo u ono sto nam se KAZE da verujemo...Recimo ...virusi? Koliko ljudi je videlo viruse od 6 milijadi na Zemlji? Koliko ih je videlo gene i hromozome? Atome i molekule.....???
Ali, mi VERUJEMO da sve to psotoji, a sve zajedno gorenavedeno je videlo manje od 1000 ljudi!!!

Zasto ljudi tako veruju nekim autoritetima? Zar to ne moze biti sve manipulacija? Moze, naravno i u vecini slucajeva i JESTE....

Da ne govorimo o sitnim manipulacijama preko stampe, Tv, neta i sredstava informisanja...

Zašto je tako lako lagati ljude…? Velike lazi su uvek lako uspevale, jer se prvo stvorila iluzija kod obicnog coveka pa i kod intelektualaca takođe, da smo mi neka moralna i odgovoirna civilizacija: ”Neće valjda bas tako sramotno da lažu... Ne, to je nemoguće…”, a pri tom se duboko i katastrofalno previdja da ljudski rod, odnosno naša “civilizacija” već odavno upropastena i degenerisana....

Citam jutros da je ovde u luci prispeo neki veliki strani brod...Ja moram da idem da se uverim da je to istina....Da ga vidim svojim ocima....

Isto tako pricaju da na drugom kraju ostrva, nekih 30 km odavde, ima jedan grad koji se zove Juan Griego....
Nisam nikad bio tamo i zato mogu opravdano da sumnjam da on uopste postoji...Moracu otici da vidim, da se uverim...

Hitno moram ici i da vidim da li je feribot jos na svom mestu...Pre je isao na kopno svakih 6 sati...Ali, to je bilo PRE...Pre nedelju dana...A sad vise ne znam kako je...Moram otici da se UVERIM.....

"Ovo je prica koju vrlo rado pricam..." sto bi rekao moj zemljak Djoka...

...............................................................................................

 

Putovao jednim sirokim poljem neki hrabri vitez u oklopu, na dobrom konju...

Kada je bio na sredini polja primeti nesto jako neobicno: svi vrapci pali na zemlju, legli na ledja i svoje slabasne nozice uprli prema nebu....!

Viteza to jako zacudi, pa upita najblizeg vrapca:

"O mali vrapci, zasto ste svi legli na ledja i uprli noge prema nebu?"

"Smeli viteze" odgovori uctivo vrabac..."Culi smo da ce danas PASTI NEBO, pa se spremamo da ga zaustavimo!"

"Hahahahah..." zasmeja se hrabri vitez "..pa kako mislite vi, tako mali i slabi, mozete da zaustavite veliko nebo da ne padne"

"Viteze.." lakonski odgovori vrabac  "ako svako od nas, malih i slabih, uradi SVE STO JE U NJEGOVOJ MOCI, nebo nikada ne moze  pasti!"

 

Jevrejska narodna basna

Nikada nisam voleo burdelje...

 Ali, moj prijatelj Kubanac Pedro, inace sahovski internacionalni majstor, je uzivao u njima...Nakon napòrnih partija saha koje smo igrali hteo je sebi da da oduska, pa sam morao da ga vodim u neki od mnogobrojnih burdelja ovog velikog luckog grada...

Obicno je zeleo da ide u jedan od najgorih, gde su se skupljali najmracniji tipovi, u koje nisam smeo ni da gledam...Atmosfera je bila ocajna, jedno 50-60 zena svih uzrasta, dimenzija i rasa, najprovokativnije obuceno se muvalo oko stolova i svima se zavodljivo osmehivalo...

Bilo je tu i zaista lepih devojaka, ali i tako ruznih da ih covek ni stapom ne bi dirnuo...

 Svi su bili polupijani od loseg piva i droge koja se osecala svuda unaokolo...Od dima je vladala izmaglica...

Moj Pedro je imao tamo stalnu "devojku" i uvek bi isao u sobicu 2x2 samo sa njom.

Ja sam strplivo cekao i pio pivo, a ono je pilo mene...

I tako jednom u vreme cekanja, primetih jednu vrlo privlacnu zenskicu, koja je bila normalno obucena i kao malo zaplasena. Odmah se videlo da je nova u ambijentu. Nazdravio sam joj, i ona je odmah, kao po naredjenju, prisla stolu...Porucio sam pivo i poceli smo da pricamo...Rekla mi je da se zove Ksiomara, da je razvedena, da ima dvoje dece, da je dosla iz jednog malog grada, da nema zaposlenje nego se u burdelju bori za zivot..I tako smo pricali sve dok moj prijatelj nije "obavio posao"...

Poceo sam se nalaziti sa Ksiomarom redovno...Izlazili smo na ruckove, isli po podne na plazu i malo pomalo pocelo je da se stvara nesto nalik na ljubav...

Odjednom, Ksiomare je nestalo....Trazio sam je na njenom "radnom mestu" ali vise je tamo nije bilo...Niko nije znao gde je otisla..

Na mobilni se nije javljala.

Priznajem, patio sam malo za njom.

Kada sam ucinio zadnji pokusaj da je dobijem na mobilni, javio se neki muskarac...Rekao sam da trazim Ksiomaru i on mi je dao...Prepoznao sam joj glas i pitao gde je..."Kod kuce sam" odgovorila je "ali ja nisam vise ona Ksiomara koju vi poznajete." 

Shvatio sam i ugasio telefon.

U burdelju se ne traze ozbiljne veze.

 To uvek bolno zavrsi.

 

 

 

 

 

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.co.yu i možete početi sa blogovanjem.