Početak priče ide daleko u prošlost, kada je neki muškarac kaznio svoju
petogodišnju ćerkicu, jer je izgubila neku vrlo dragocenu stvar, a para
je u onom vremenu bilo vrlo malo.
Bio je Božić.
Sledećeg jutra je devojčica donela malu kutiju na poklon i rekla: “Tata, to je za tebe!”
Tati je bilo vrlo neugodno, a kada je otvorio kutiju i video, da unutra
nema ničega, jako se naljutio. Ćerkicu je prekorio: “Ako nešto
pokloniš, očekuje se da se u kutiji nešto nađe!!”
Devojčica ga je žalosno pogledala i s suznim očima rekla: “Tata, ali
nije prazna. Do vrha sam je napunila poljupcima samo za tebe..”
Tata je bio ganut. Kleknuo je pred ćerkicu, jako je zagrlio i zamolio
je za oproštaj.
Nakon dvadesetak godina devojka se udala i zauvek otisla da gradi svoju porodicu..
A tata je, do kraja života čuvao je tu kutiju pored kreveta i
uvek, kada se osećao izgubljeno i očajno, uzeo je, otvorio, i iz nje
uzeo jedan poljubac i setio se ljubavi koju je ćerka spremila za njega....
U Srbiji se, prema procenama zdravstvenih radnika,
godišnje obavi između 150 i 200 000 abortusa kod žena koje uglavnom ne
koriste sredstva kontracepcije!
U drugim zemljama zapadne Evrope stopa prekida trudnoće je znatno niža,
zahvaljujući korišćenju kontraceptivnih metoda, tvrde medicinski
stručnjaci.
“Abortus se u Srbiji obavi kod svake dvanaeste žene starosti od 15 do
49 godina, a za razliku od drugih evropskih zemalja, u kojima se
neplanirana trudnoća uglavnom dešava mladim i neudatim ženama,
u Srbiji se najveći broj abortusa, čak 80 do 90 odsto, obavi kod žena
starijih od 20 godina, koje su u braku i već imaju jedno ili više dece”,
izjavila je načelnica Republičkog centra za planiranje porodice pri
Institutu za zdravstvenu zaštitu majke i deteta Srbije Katarina
Sedlecki.
Prema njenim rečima, na ozbiljnost tog problema ukazuje i podatak da se
svaki četvrti abortus obavi kod žene koja već ima četiri i više
namernih pobačaja u svojoj “reproduktivnoj istoriji”.
Navodeći razloge zbog kojih se žene opredeljuju za prekid trudnoće,
Katarina Sedlecki je navela da je osnovni razlog taj što se trudnoća
dogodila neplanirano jer se žene oslanjaju na tradicionalnu i
nedovoljno efikasnu kontracepciju, poput prekinutog snošaja, koja nije
uvek najpouzdanija.
Kada je reč o ekonomskom faktoru, padu standarda, problemima nalaženja
sigurnog posla i činjenici da sve veći broj bračnih parova rađanje
ostavlja za kasnije godine, ona je rekla da glavni razlog visokog broja
namernih pobačaja u Srbiji nije ekonomski faktor, već to što su žene
nedovoljno informisane o rizicima.
“Istina je, međutim, da bi izvestan broj žena rodio dete kada bi imao veću socijalnu podršku”, rekla je Katarina Sedlecki.
Ona je podsetila da je abortus u Srbiji liberalizovan još daleke 1969. godine, kada je dobio i snažnu socijalnu podršku.
Katarina Sedlecki je upozorila da posebno zabrinjavaju visoke stope
rađanja kod devojaka uzrasta 16 ili 17 godina i da se po broju trudnoća
kod adolescentkinja Srbija svrstava u sam svetski vrh.
Prema rezultatima reprezentativnog istraživanja, svega 3,6 odsto
seksualno aktivnih mladih osoba seti se da upotrebi kondom, kao
najjednostavniji način zaštite, dok njihovi vršnjaci iz drugih zemalja
sredstva kontracepcije koriste u 62,5 do 97 odsto slučajeva.
*********
Ovo jasno pokazuje da se abortus u Srbiji sprovodi pre svega iz hira,
iz sebicluka, zbog sujete. Zene ubijaju svoju nerodjenu decu jer se
plase da ce im ona pokvariti njihove planove, njihov zivotni standard.
I da ne zaboravimo: LJUDSKI ZIVOT POCINJE OD ZACECA, A NE OD RODJENJA!
Mršave odlaze u istoriju, dolazi vreme oblih lepotica, pokazalo je istraživanje sprovedeno u Australiji.
Muškarci, koji su učestvovali u eksperimentu, imali su zadatak da
posmatraju fotografije žena različite visine, težine, fizičke građe.
Bilo je tu menekenki, ´zečica´, devojaka iz komšiluka.
Najviše ispitanika izjasnilo se da su im najprivlačnije žene visoke 165
cm, koje u struku imaju 75 cm, a u bokovima 100 cm. Takva dama nosi
konfekcijski broj 42.
Da mršave žene više nisu poželjne, pokazuje i velika popularnost ’oblih’ lepotica poput Dženifer Lopez, Bijonse ili Šakire.
Evo, da Vam dragi moji prijatelji, opisem kako se to meni desavalo dok sam bio mlad, dok jos nisam bio "sav svoj"...
Jednom sam to vec bio opisao na jednom forumu, pa molim da mi ne zamere oni koji su ovo jednom vec procitali....
Elem, dogodilo se to u Brckom gde sam tada, pre oko dvadesetak i kusur godina, radio u jednom Institutu..
Ko u ta mirna vremena u Brckom nije poznavao lepu Zoricu, udovicu
kojij je muz nesrecnim slucajem nastardao i ostavio je sa dve male
devojcice...
Zorica je bila uzrok mnogih muskih nemira i nesanica...
Gresno lepa i zgodna, uvek u crnom (valjda je zalila muza?) svaki put
kada bi prekrstala noce dok je sedela sevnule su bele gacice sto je sve
nas muske uzdrmalo iz temelja...
Ne znam ni dan danas da li je to bilo slucajno i namerno, ali znam da
me je jako potresalo, pa cak i danas, cetvrt veka kasnije, kada se vec malo ostarilo, podidju me zmarci samo kada na to pomislim...
Vise puta smo bili zajedno u drustvu, poznavali smo se onako iz daleka,
ali ja ni u svojim najoptimistickijim nadama nisam mogao da pomislim da
bih mogao dospeti do tih njenih belih gacica koje su najvece ondasnje
brcanske svalere: Jokana, Drazena, Ivicu i ostale dovodile do ludila...
Kad god bi bili zajedno u drustvu, oko nje se okupljao prsten muskaraca
koji su se trudili da budu interesantni na sve moguce nacine...A ona,
ludica jedna, smejala se zvonko i, igleda, veoma uzivala da provocira
musku mastu..
Na mene gotovo da nije ni obracala paznju...Sitan sam ja bio za njen
kapacitet....Sitan, ali drzak...Kada bi nekim slucajem ostajali na
samo, piljio sam bezobrazno u njene sise, kojima ni jedni danasnji
silikonci nisu bili ravni....Ona se parvila nevesta, kao da to ne
primecuje, ali......
U to vreme ja sam se bavio agrobiznisom, gajio sam divno cvece koje sam
prodavao na veliko u Sarajevo i Zagreb, ondasnjim cvecarima...To su svi
u drustvu znali, pa naravno i Zorica...
Jedne julske nedelje oko podne, nazva ona mene telefonom...Bio sam jako
iznenadjen kada sam joj cuo glas...ona me nikada pre nije zvala
telefonom...Pitala me je da li imam cveca, zeli da nosi na
groblje...Imam, imam, kako da ne, da nisam imao kupio bih ga u cvecari,
samo da dobijem sansu da joj odnesem kuci...
Odleteo sam na njivu, nasekao jedno 30 gladiola, najlepish koje se mogu
zamisliti i pravo otisao kuci kod Zorice...Bila je sama kod kuce...mama
je odnela cerke nekuda, a u sobi gde me je primila bilo je prilicno
sveze i vladao je polumrak...Zavese su bile spustene na
prozorima....Odmah sam zapazio taj detalj i srce mi je pocelo brze
kucati.
Zorica je bila lepsa nego ikada...Bleda, u ne tako dugoj suknji, i
crnoj majici pripijenoj uz telo...Zahvalia mi se na cvecu, pitala
koliko treba da plati, (naravno, mogla je da mi plati samo na jedan
nacin, ali to nisam rekao) i iznela kafu u, secam se dobro, u bosanskim
fildzanima...
Caskala je nesto veselo, nisam je bas cuo, nisam ni ukus kafe osecao,
samo sam njuskao njen miris kojim je cela polumracna prostorija bila
ispunjena...Sedela je kraj mene na trosedu...mmmmmm.......
Kad smo popili kafu, odjednom rece: "Hajde, gledaj mu u SOLJU..!"
"Nisam bas vican da gledam u solje.." izvlacio sam se ja, ali ona mi se
priblizila i skoro me doticala.....Odmakao sam se malo da se ne bih
onesvestio...
Ja se odmaknem, ona se primakne...I sve tako dok me nije pribila uz
ivicu troseda...A tada...Tada se naslonila na mene!
Blesavo sam
izustio: "Ta Zorice, sta ti je, sta me PRITISKAS..!" "Ne boj se, JOS te
ne pritiskam, pa mi smo samo prijatelji, zar ne?".... "Pa da..." neko je iz
mene govorio, ali to nisam bio vise ja....Njena kosa me je golicala po
nosu, a miris...Bogo dragi....ah....
"A prijatelji se ne pritiskaju zar ne?" upita ona nevino...."Pa ne..." opet neko odgovori umesto mene...
"A ti meni ne bi nista radio, ja to tebi u ocima vidim vec dugo
vremena?", rece ona i nezno me pritisnu laktom na mestu gde su muskarci
najosetljiviji......Sve mi se zavrtelo u glavi tog
momenta....Polumracna soba se zamracila potpuno, dograbio sam je i
snazno bacio na trosed....
Iz daljine mi je dopirao njen glas: "Molim te ne budi tako grub.....polako....polako....polako.....polako...."
Zaljujuci najnovijim
istrazivanjima na polju reanimacije pojavile su se mnoge interesantne stvari, a
koje su vezane za fazu klinicke smrti.
Moze se rekonstruisati
veoma detaljno sta se dogadja sa dusom nakon njenog odvajanja od tela.
Naravno, svaki slucaj,
svaka osoba, ima svoje specificnosti.
Zato su prvi utisci koje
ima covek na drugom svetu – subjektivni.
Uprkos tome, gledano u celini,
klinicka slika odvajanja duse od tela je vrlo slicna kod svih ljudi, iako po
nekada nije potpuno objasnjiva.
Duplo vidjenje
Nakon momenta smrti,
covek odmah nije svestan toga. Tek kada ugleda svoje telo ispod sebe i kada
shvati da ne moze da se komunicira sa drugim osobama, pocinje da biva svestan
da je dusa napustila telo i lebdi.
U nekim slucajevima, kada
je smrt nastupila trenutno (nesrece) dusa ne moze da prepozna svoje telo,
smatra da telo koje vidi pripada nekoj drugoj, slicnoj osobi.
To vidjenje svog tela iz
perspektive uzrokuje snazan stres, i dusa nije sigurna da li je to realnost,
san ili smrt..
Svest se ne gasi
Apsolutno svi koji su bili u
klinickoj smrti ostaju nakon momenta smrti potpuno svesni svoga “ja”, zajedno
sa svim intelektualnim sposobnostima, osecajima i nadrazajima.
Cak se vid i sluh
izostravaju, misao je energicna i brza, a memorija jasna.
Osobe koje su izgubile
neko svoje culo zbog bolesti, momentalno ga povrate.
Covek cuje, vidi, oseca, misili…bez
tela!
To savremeni specijalisti
reanimadori tumace raznim hemijsko-elektricnim procesima u mozgu.
Olaksanje
Normal
0
21
false
false
false
MicrosoftInternetExplorer4
Cesto je smrt pracena bolerscu i patnjom. ..
Kada dusa napusti telo, momentalno prestaje bol, pritisak, gusenje, a misao
postaje kristalno jasna i osecaji izostreni.
Covek se identifikuje sa svojom dusom i od toga casa telo mu postaje nesto
suvisno, bezpotrebno…
“Kada sam izasao iz svog tela, osetio sam kao da sam napustio neku ljusturu”
prica jedan covek koji je bio u klinickoj smrti.
“Posmatrao sam svoje srce potpuno nezainteresovano, kao i napore lekara da
me povrate u zivot”
Iako se covek svesno oprastao od ovozemaljskog zivota, ipak je osecao ljubav
za svoju decu i svoje bliznje, znaci da mu osecaji nisu presahli.
Takodje nista mu se nije promenulo u karakteru: na drugi svet se odlazi isti
onakav kakav si bio i u ovome…
Voleo bih da mozemo ozbiljno da popricamo o vadjenju krvi...
Bez tabua, prevelikih izliva humanosti i nervoze....
Nema na ovom svetu ni jednog ozbiljnog lekara (koji ista zna o medicini) koji moze reci da vadjenje krvi NIJE STETNO.
Pre mnogo godina sam, kao student na predavanjima iz Genetike, vodio
jednu rasparavu sa jednim od najvecih jugoslovenskih geneticara dr.
Slavkom BOROJEVICEM na tu temu.
I covek mi je tada rekao: "Vadjenje krvi nije stetno ako se vrsi
jednom, dva ili cak tri puta....Zavisi od osobe... Ali, ako se vrsi
permanentno, vise puta, narocito u odredjenim vremenskim razmacima -
VEOMA JE STETNO! Organizam se NAVIKAVA da proizvodi vecu kolicinu krvi
nego sto je organizmu realno potrebno i to prvo prouzrokuje povecanje
krvnog pritiska, a visok krvni pritisak prouzrokuje kardiovaskilarna
oboljenja, a od kardiovaskularnih oboljenja umire najvise ljudi na
svetu!"
Ako govorimo o HUMANOSTI, naravno da treba biti human kada su u pitanju
neki nama bliski i dragi ljudi. Tu davanje krvi ni ne dolazi u pitanje.
Ali, davati krv za nekog koji se napio pa slupao u saobracajnoj
nesreci, nekog ko je gresan pa su ga izboli nozem ili nekome kome ni
njegova rodbina nece da da krv - ne osecam bas kao nesto humano.
Uostalom, ima danas jako dobri vestackih tecnosti koje mogu da zamene
krv u mnogim situacijama, ali o tome se ne prica puno jer su - skupe.
Jeftinije je traziti humanost od ljudi.
Zar ne bi bilo malo humanije da svi ljudi koji mozda ocekuju da ce im
jednoga dana necija krvo biti potrebna, uplaciju mesenno u neki fond da
bi i davaoci krvi OSETILI njihovu HUMANOST preko odredjenih penzija
koje bi dobijali u skladu sa brojem davanja krvi?
Nije fer da samo jedni treba da budu humani u ovom zivotu, oni koji
daju, a oni koji primaju - nista! Samo jedno: "hvala lepo!", a mozda
cak ni to.
Kada je 1661. godine donski kozacki atamam Stenjka Razinj podigao ustanak protiv cara, na svom putu je palio, pljackao i masakrirao sve sto mu se naslo na putu..
U to svom pohodu pobedio je vojsku ruskog grofa Bezobrazova i sukobio se sa persijskom carevinom...Tamo se, dok je palio i pljackao, zaljubio u persijsku princezu Mijarku, oteo je i poveo sa sobom..
U medjuvremenu se rodila velika ljubav izmedju svirepog atamana i lepe princeze.
Ali, na tu ljubav nisu svi gledali dobro....vecina atamana, Stenjkinih vojskovodja su smatrali da zena donosi nesrecu u rati i diskretno su zahtevali da se Veliki Ataman otrese lepotice.
Jedno po podne tako, dok su kozaci odmarali na obali reke Volge, pred satorom su lezali Veliki Ataman i Princeza...
Ataman je slusao saputanja i podsmehe na njegov racun...
Tada je odjednom ustao, uzeo lepoticu u narucje, odneo je do same obale reke ...i bacio u mutne virove govoreci: "Volga, Volga, majko rodjena, primi poklon od donskog kozaka!"
Ostali atamani, zaprepasteni tim cinom, skinili su subare i prekrstili se..."Na pamin jejo dusi.."
Jos jednom se pokazalo da je zelja za moci ispred ljubavi...
Kada su stigli Spanci posle Kolomba (Pisaro i Kortez) i poceli
osvajanje Juzne Amerike, Indijanci su im se suprotstavljali kako su
znali i umeli...
Iako su bili u velikoj brojcanoj prednosti, bili su neuporedivo slabije
naoruzani od Spanaca, losiji ratnici i nisu mogli da im se ozbiljnije
suprotskave, iako ima plemena koja nikad nisu bila pokorena od nikoga
(naprimer ratoborno pleme Karibe, po kojem su i more i sva ostva i
obala dobili ime).
Kada vec nisu mogli da uniste Spance vojno, Indijanci su pribegli
lukavstvu: znajuci za spansku pohlepu za zlatom izmisli su pricu o EL
DORADU, zlatnom gradu u kome je sve od zlata: i kuce i plocnici i sve
ostalo...Taj grad su navodno napravila neka davno izumrla indijanska
plemana...
El Dorado se nalazio negde u najguscoj dzungli i mocvari, niko nije znao tacno gde..
I pohlepni Spanci su progutali udicu: masovno su kretali u dzunglu da traze Zlatni grad..
Odlazili su u zlatnoj groznici...i nikada se vise nisu vracali...
Nestajali su u zivom blatu dzungle..
Jer tropska dzungla je cudo prirode: u njoj vlada neobicna mistika, gde
sve cega se masite je otrvno, bode, stipa i ujeda, od prekrasnih
Difenbahija do zmijica koje sa drveca padaju za vrat i totalno su
smrtonosne...O krpeljima, skorpijama, komarcima, slepim misevima,
anakondama, krokodilima svih velicina - da i ne pricamo..
Da li ste se nekada zapitali zasto u J. Americi nema velikih zivotinja
kao recimo u Africi? Zato sto bi im brzo kojekakvi insekti, gmizavci i
mali sisari isisali svu krv..
I tako, bajka o EL DORADU je ubila vise spanskih okupatora nego svi Indijanci zajedno...
Jos i danas ubija ljude...
Na mestu gde bi trebao biti El Dorado, na teritoriji Venecuelanske Amazonije, nalazi se najstravicniji zatvor na svetu.
Koga posalju tamo, vise se nikad ne vraca. U Venecueli zvanicno ne postoji smrtna kazna, ali postoji El Dorado..
Tamo se umire polako, ali sigurno..
Kada bi me, ne daj Boze, osudili da treba da idem tamo zbog nekog
velikog greha, sve sto imam dao bih za samo jedno uze: da se obesim...
Najvazije je, ako vidis neku lepu zenu i hoces da joj pridjes, da se ne
poplasis i utremiras....Lepe su obicno i najusamljenije jer svi se boje
da im pridju..
Koliko sam samo vidjao dobrih zenki sa mufljuzima svih
vrsta...
Budi uvek opusten i nonsalantan..
Kad pridjes, pitaj bilo sta, moze buti sasvim glupavo...Ja sam nekada,
kad nisam imao inspiracije, jednostavno prilazio i pitao bezazleno:
"Oprostite, nisam odavde, da li bi mi mogli reci gde je ovde LEVO?"
Zena bi me pogledala u cudu, a ja bih brze bolje, da ne bi pomislila da
sam nekakav manijak, rekao: "Bila je samo sala, da bih mogao da stupim sa vama
u razgovor"...I tada bi ona prihvatila salu, ako sam joj se dopao, ako
ne okrenula bi se i otisla...
Dalje, cesto sam pocinjao razgovor i onda bi dolazila jedna pauza kad
vise nisam znao sta da kazem... Tada bih nju zapitkivao o njenom
zivotu...Zene vole da se ispovedaju, cak i nepoznatim osobama...najvece
je greska poceti pricati o sebi...
Na kraju bih naravno zatrazio uctivo njen telefon....I rekao kako me je odusevila i da zelim opet da se nadjemo..
Prilikom drugog susreta bih je vodio na rucak ili veceru, ali ne na
jako skupo mesto..
Kad zenu izvedes na jako skupo mesto preti opasnost
da pomisli da si neka lovarna budaletina i da ces stalno tako...
To bi
me dovelo do bankrotstva vrlo brzo..Nije vazno znaci gde si je izveo. I
bioskop je nekada bio sasvim dobar...
Drugi izlazak je presudan za "stvar"...Moras biti pozitivan, nasmejan,
odavati sigurnost i mirnocu...Uz put je ko slucajno pipnuti za lakat,
prijateljski zagrliti, gurnuti laktom...da se navikne na tvoj
dodir...Ali nikako ne pipkati na neka mesta gde moze biti sumnjivo...
Na tom drugom satanku treba joj odmah staviti do znanja sta ocekujes od
nje...Da se ne dogodi nesreca da te svrsta u kategoriju prijatelja...Od
toga za jednog kvalifikovanog svalera nema nista gore!
Ona MORA znati sta ce da se desi, a da rec "seks" ni jednom reci da nisi spomenuo!
Treci put je u kolima odvedes na neko mracno mesto ili jos bole u
motel...Pa pocnes ono staro, ofucano: "Jao koji to parfem koristis, mogu li malo blize
da ga pomirisem, super je..." i sve te stare, poznate otrcane i ofucane
fazone koji jos uvek pale...
Dok joj , s oprostenjem, ne gurnes jezik u
usta...
Kasnije su sve samo nijanse...
Gospodo moja, svaler vam je kao golgeter u fudbalu: napromasuje se sansi - ali se i nadaje golova!
Zato, ako vam moji saveti nekada ne pomognu, ne ocajavajte.
